Место Школство

Школа у периоду 1945 - 1977

После ослобођења, народна власт је преузела бригу у школи, просвети и образовању, у отежаним материјалним условима послератне обнове и изградње. Зграде су биле дотрајале и коришћене при крају рата као установа за потребе војске.

Зграда Основне школе је по ослобођењу служила за Дечији дом (до октобра 1947. године). Школа је била шесторазредна, а у њен састав улазило је и забавиште. Октобра 1945. године уводи се седмогодишња школска обавеза. 10. септембра 1946. године у селу је отворена прогимназија, са два одељења, са српскохрватским и румунским наставним језиком. Школске 1947—1948. године отворена су још два одељења II разреда, а 1948—1949. школске године два одељења III разреда. По чл. 18 Закона о обавезном седмогодишњем школовању, сви свршени ученици IV разреда основне школе били су обавезни да похађају прогимназију. По завршетку III разреда прогимназије, полагао се нижи течајни испит.

Министарство просвете НР Србије је, својом одлуком бр. 41.492 од 8. јула 1948. године, укинуло прогимназије и од школске 1948—1949. године отворило непотпуне гимназије. Школа је под овим називом и даље имала три разреда, на оба наставна језика. По завршетку непотпуне гимназије, такође се полагао нижи течајни испит (мала матура), до 1955. године.

Септембра 1953. године дошло је до спајања основне школе и непотпуне гимназије у једну јединствену школу, која је имала одељења са ученицима од I до VIII разреда и добила назив Осмогодишња школа. Те је године уведено и обавезно осмогодишње школовање. Септембра 1958. године школа мења назив у Основну школу »Жарко Зрењанин«, под којим се именом налази и данас.

У Банатском Новом Селу радила је једно време и Школа ученика у привреди. Извршни одбор Народног одбора среза панчевачког доноси решење, под бр. 11.113 од 24. новембра 1951. године, да се на територији општине Банатско Ново Село отвори школа ученика у привреди са српскохрватским наставним језиком. Школа је радила од 1951—1958. године и у том периоду имала 165 полазника разних занимања. Она је радила у саставу Осмогодишње школе, до априла 1954. године, када је управни орган одвојен, а иначе остала је и даље у склопу Осмогодишње школе. Школа ученика у привреди није имала свој стални наставни кадар. Наставу су изводили учитељи и наставници Осмогодишње школе. Управитељ ове школе био је Миодраг Стејић. Школа је укинута 1958. године, када је отворена у Панчеву Периодична школа ученика у привреди.

У саставу Осмогодишње, а касније и Основне школе, раде најчешће и по два одељења Забавишта, касније Дечијег вртића, са значајном карактеристиком повећаног интересовања родитеља за такав вид припреме ученика за Основну школу.

Врло значајан податак је да се године 1957, по први пут у Војводини, у школи уводи учење румунског језика у одељењима са српскохрватским наставним језиком. То је у нашој средини запажено као најбољи начин зближавања деце у васпитању заједништва у многонационалној Војводини.

У периоду од 1945—1977. године, кроз школу је прошло око 120 учитеља, наставника и професора и 12 директора.

У првој послератној години, школске 1944—1945. године, радили су као учитељи Јулијана Цику, Теодор Цику, Марија Малешевић, Добривоје Панчевац, Паулина Парезановић, Јулијана Попин, Мара Поповић, Анђелија Стејић и Драгица Стојковић. Следе затим, до 1977 год, следећи учитељи, наставници, професори, као и васпитачи (у Забавишту): Љубица Аћимовић, Радослав Алексић, Невенка Алексић, Спаса Алексов, Коста Апостоловић, Ана Ардељан, Корнел Ардељан, ЉубицаАрдељан, МариораАрдељан.Ливиус Балножан, Даница Бањанин, Лидија Бесу, Петру Бесу, Иванка Берешић, Паја Благоје, Виорика Благоје, Ливика Богдан, Вера Богданов, Лија Бољанац, Стеван Бољанац, Тамаш Боршош, Душан Брадић, Штефан Броштеан, Север Бунда, Радивој Бурмаз, Вера Бурмаз, Александар Цикић, Јелена Чомлава, Петар Чомлава, Корнелија Дамјанов, Зорка Димитријевић, Јелена Дренча, Пау Ђан, Јован Ђорђевић, Љиљана Ђурков, Јован Ђуровић, Дојна Фара, Ливиус Фара, Васа Флора, Верица Флора, Бранко Франета, Минерва Гилезан, Иванка Гламочлија, Јулијана Гланда, Војкица Глигорин, Лућијана Грујић, Љиљана Илић, Марина Илић, Миодраг Илић, Душан Јелаш, Мариора Јепуре, Марија Јованов, Катарина Јовић, Маријан Југовац, Божана Кнежевић, Радица Којић, Душан Ковачевић, Љуба Крајњан, Љубица Крецуљ, Тиберију Крду, Љубинка Крстић, Даница Кузмановић, Мита Кузмановић, Виорика Лауташ, Софија Лазаров, Николаје Малајеску, Невенка Марков, Марија Михајлов, Виктор Михајлов, Марија Милер, Иванка Милошев, Иван Модошанов, Виорел Молдован, Јелена Муцу, Катарина Нешић, Леонтина Ника, Невенка Омашић, Ана Оморјан, Васа Оморјан, Аурел Опреа, Николаје Орза, Виорика Орза, Мирослав Палић, Наталија Палић, Рајица Пауљев, Даница Павловић, Мирјана Перњак, Љубица Перуновић, Госпава Поповић, Виорика Рошкулец, Трајан Самуила, Стеван Сфера, Марија Слијепчевић, Илинка Стејић, Миодраг Стејић, Никола Стојић, Николаје Сучу, Олга Сучу, Марија Шабановић, Мирјана Шакић, Ана Шдику, Север Шдику, Нада Таминџић, Мирјана Терзић, Марија Тодор, Петар Токин, Аурелија Томић, Трајан Томић, Живандинка Трифуњагић, Милка Убипарип, Сава Убипарип, Фируца Васиљ, Марија Згрђа, Дојна Живан, Александар Зивковић.

Директори су били: од 1944—1946. године в. д. директора Теодор Цику, 1946—1947. школске године Паулина Парезановић, 1947—1948. школске године Марија Малешевић, 1948—1949. школске године Аурел Опреа, 1949—1950. школске године в. д. директора Јелена Муцу, а од 1950—1953. године Николаје Сучу, 1953—1954. школске године Виорел Молдован, од 1954—1953. године Паја Благоје, 1958—1959. школске године Север Шдику, а од 1959—1963. године Миодраг Стејић. Од 1963—1966. године директор је била Мирјана Перњак, а од 1966. године и даље Стеван Бољанац.

Битно је овде напоменути и одати признање просветним радницима који су читав свој радни век примерног и успешног рада провели у овом колективу, а то су: Мара Поповић, Јулијана Попин, Јелена Дренча и Јулијана Цику.

Интересантно је да су просветни радници, поред редовних новчаних принадлежности, примали и одређене бенефиције у виду бесплатног стана и огрева. Тако су до 1959. године имали следовање огрева. На пример, 1951. године самци добијају 3 м3дрва и 300 кг угља; ожењени без деце, 5 м3 дрва и 900 кг угља, а ожењени са децом 6 м3 дрва и 1.200 кг угља.

Тих година, посебно од 1957—1962. године, истиче се рад Пионирске задруге, која ради на воћарству, повртарству, ратарству, домаћој радиности и пчеларству.

У првим послератним годинама обрађују се у наставном колективу психолошко-педагошке и марксистичке теме у циљу стручног и идејног уздизања, и то врло интензивно. Просветни радници су били носиоци и организатори комплетног култумо-просветног и идејно-политичког живота у селу.

Шездесетих година у школи се радило под врло тешким условима. Настаје нагли пораст броја ученика, а 1965. године достиже кулминацију (1.044), пре свега, због наглог прилива породица из пасивних крајева земље. Радило се у двема старим школским зградама, у три смене. То је натерало мештане да средствима самодоприноса изграде нову школску зграду модерног типа, која је још увек остала недовршена. У кругу школе управо је завршена изградња просторија продужног боравка, капацитета око 120 ученика. 1977. године школа се је укијучила, као и цела наша друштвена заједница, разноврсним програмима, у прославу наших и Титових јубилеја.

Ликовни живот у школи

У основној школи развијене су разне активности на спортском, литераном, музичком и фолклорном пољу. Школа као друштвена установа од посебног значаја негује разне активности и постаје жариште целокупног јавног и културног живота.

Али ипак, од свих активности, ликовни живот је посебно изражен захваљујући стваралачкој активности вајара Ливиуса Балножана, професора ликовног васпитања у школи, који већ двадесет година успешно негује и развија ликовну традицију, тако да се то може с правом назвати права ликовна колонија. Наши ученици учествују на ликовним конкурсима за најбоље радове преко Дома пионира у Панчеву, а сарадују и у дечијим листовима, посебно у дечјем листу на румунском језику »Буцуриа цопиилор« (Дечија радост), који излази у Панчеву. У холу школе налазе се панои на којима је стална ликовна изложба ученика школе. Радове одабира Ликовна секција уз помоћ свог професора. Учествују и ученици нижих разреда. Приредили су ликовну изложбу поводом школског рада и боравка на Дивчибарама.    

Не само ученици наше школе, већ и свршени ученици, омладинци и одрасли Ијуди који се баве ликовним стварањем, долазе у школу код свог професора, који прати њихово напредовање и после завршене школе. Такви млади људи приређују и своје самосталне изложбе у холу школе и ту се први пут афирмишу као ликовни ствараоци. Неки од њих већ студирају ликовне више и високе школе, а неки су на путу своје формације. Има таквих на десетине, а међу њима се истичу млађи: Неђо Вулета, Сорин Бољанац, Иле Богојевић, Јован Малајмаре, Миодраг Павловић и други.

Професор Балножан окупља те младе људе и преко летњег распуста. Они долазе у његов атеље (адаптирану учионицу старе школе), ту се договарају и практично вежбају стварајући планове за будућност. После ти млади људи помажу при Дому културе и припремају разне ликовне приредбе и културне манифестације. Тако се може предвидети да ће будућа ликовна колонија при школи и Дому културе самостално излагати своје радове ангажујући већ афирмисане аматере ликовног стваралаштва, као и оне који се тек афирмишу. Ликовно стваралаштво у месту има све услове да се развије у сталан рад ликовних аматера, који ће, скупа са осталим аматерима, доприносити целокупном културном развоју места, укључујући се у све активности културног аматеризма ове развијене средине.

Vrh