Место Монографија Други светски рат

Село у периоду Другог светског рата

I НЕМАЧКЕ ОКУПАЦИЈЕ

Још пре формалног покушаја приступања Краљевине Југославије Тројном пакту (27. марта 1941. године) било је знатних померања у службеној политици властодржаца. Стојадиновић, а и регент Павле Карађорђевић, све се више оријентишу премафашистичким силама. Настли национализам постаје све грубљи, у исто време када нарастају и снаге отпора. У селу званична Стојадиновићева ЈРЗ-а није имала неког нарочитог ослонца (доказ су избори и изборни резултати), па чак ни код српског живља, упркос среском руководству, жандармерији и полицији (а у месту је била и јака жандармеријска станица, за шире подручје, и полицијска испостава). Код румунског становништва покушало се створити неко националистичко расположење преко (иначе културног) друштва ,,Астра,, чије је руководство било у Вршцу, а подружница је било по свим местима насељеним румунским живљем. Приступање Краљевине Румуније Тројном пакту — а нешто касније и отворено ангажовање у рату против Совјетског савеза — стварало је неке премисе са којима су румунски националисти рачунали. Иначе, у селу је отворену фашистичку пропаганду вршило око двадесетак немачких породица домаћих шваба, који ће касније, априла 1941. године, спремно дочекати немачке окупаторске одреде.

Па ипак, није створен неки нарочити јаз или раздор у селу између Срба и Румуна.

Банатско Ново Село окупирано је 11. априла 1941. године. Јаке моторизоване снаге мотоцикла, камиона и тенкова, тога и наредних дана, пролазили су према Панчеву и Београду. Окупатор је прешао границу без већег отпора, али је у рејону Алибунара дошло до отпора. У тим борбама, код Јерменовца, погинуо је Милан Стејић из Новог Села, активни потпоручник југословенске војске.

У селу су биле смештене јаке немачке снаге. Немци су узели власт и завели полицијски час. У селу је било до 20 немачких породица, углавном занатлија и трговаца. Престала је сва власт предратне Југославије, а за председника општине постављен је Јохан Шредер, трговац из места, затим содар Јохан Богерт.

Кад је рат почео, у Југословенском ратном ваздухопловству се налазио пилот Сава Жарков из Новог Села. Зна се да је ваздухопловну школу завршио у 15. класи. После пада старе Југославије, побегао је са својим авионом и погинуо у ваздушним борбама у Египту.

После окупације села, окупатор је извршио попис домаћинстава и целокупне имовине Новосељана. Издате су картице за снабдевање, уведене су легитимације (аусвајси), забрањено свако путовање без дозволе.

После полицијског часа забрањен је сваки излазак из куће. Домаће Швабе одржавале су ред новоствореном организацијом ,,Маншафт,,, која је постојала у селу. Швабе су, иначе, држале, преко својих радњи и дућана, скоро сву економску власт у селу. Преко општине вршена је реквирација јаја, масти, житарица и меса, као и расположиве стоке.

У селу је створен ,,Културбунд,, , немачка културна организација, која је обухватала све мештане немачке народности.

Преко те организације ширили су своје идеје, развијали свој културни живот. Створили су разне секције и униформисане одреде, малобројне, али фанатичне. Вршили су притисак на организацију ,,Астра,, која је још пре рата постојала у селу и у којој су били учлањени житељи румунске националности. У томе су имали нешто успеха.

Приликом уласка у село окупатор је постао окрутан. Српска црква је била претворена у затвор. Домаће Швабе биле су углавном те које су приводиле за њих осумњичене људе које треба проверити и затварати. Војници старе Југославије ишли су расути на све стране враћајући се кућама или тражећи своје јединице. Њих су хватали и затварали у цркву. Претпоставља се да је кроз цркву прошло више стотина лица. Камионима и пешке, одатле су их терали према Алибунару , Долову и другде. Многи су допали у заробљеничке логоре у Немачку. Нису их много саслушавали, али су их злостављали. У ноћи између 19. и 20. априла једна група од 15 затвореника изведена је из цркве и стрељана недалеко од села, на 3 км, на путу према Долову. То се не би можда никада сазнало да Мита Царан, земљорадник, није после 20 дана, копајући кукуруз на својој њиви, наишао на закопане лешеве. Злочин је пријављен општини, лешеви извађени и сахрањени на новосељанском гробљу. Подаци добијени у историјском архиву у Панчеву потврђују да су 14 стрељаних били колонисти-добровољци из Карађорђева, као и један Немац, Јаков Баниш, полицијски поднаредник из Краљевићева (Качарево). Стрељани из Карађорђева јесу: Лаза Лесић, Стеван Ковачевић, Дмитар Зајчевић, Павле Новаковић, Душан Галовић, Милош Мајдак, Јован Штиковић, Меса Марчић, Илија Медић, Ђуро Ћорица, Илија Станисављевић, Ђуро Михић, Јово Радмановић и Јован Зутић. Окупатор није обзнанио ово стрељање.

Зна се да су у цркви били затворени и колонисти из села, Давид Грубар и Петар Миљановић. Нестали су и они као жртве окупатора. У црквеној порти био је затворен и Светомир Новаковић, младић затечен како, по задатку, сече телефонске жице. Стрељан је у порти. Осим именованих, стрељана су још двојица, чији су лешеви нађени на пољу, на једној њиви према Владимировцу. Њихов идентитет није могао бити утврђен, јер нису код себе имали никаквих исправа. Ту је стрељан и Паја Царан из места. Он се пре рата налазио у затвору, због кривичног дела. Дошао је кући, али је затворен у цркви (потказан од једног месног Немца) и одатле стрељан.

За ратног команданта села постављен је потпуковник Граф. Окупатор је ово место користио, као стратешки важно, због добрих веза, тврдог пута и железнице.

На простору крај железничке станице деловала је радна организација ,,Тот,, . Направљене су огромне дрвене бараке, три велика магацина (силоси). Разни материјали (углавном одећа и обућа) возовима су довожени до силоса, а вагонима и камионима транспортовани у разним правцима и снабдеване немачке трупе са ширег подручја. Због велике пространости села, Немци су овде држали трупе које су обучавали и спремали за фронт. Многе шире улице, углавном према крајевима села, биле су пуне механизације. Највише је било камиона. Приликом успостављања своје власти, окупатор је од појединих колониста одузео њихову добијену земљу и до- делио домаћим Швабама, из села и Краљевићева (Качарева). Образложење је било да се не баве земљорадњом.

Доста мештана се у то време налазило у заробљеништву у Немачкој.

У селу су се појавиле и прве акције. Група омладинаца из Панчева извршила је јула месеца 1941. године паљевину жита у атару Новог Села. Паљење је извршено на њивама према Долову, преко пруге, код железничке стражаре број 2. Ову групу омладинаца предводио је Сава Пандуров из Панчева.

Немци су своје способне грађане позивали у војску. У селу су узети сви способни младићи, Румуни и Срби, на ,,обавезан рад,, у немачким кућама, где су мушкарци били у војсци. Обрађивали су им земљу и гајили стоку. Рад је трајао од три до девет месеци. На рад су ишли широм Баната. Новосељани су радили и на другим пословима, које је окупатор одредио и сматрао важним. Рад је био обавезан. Радило се доста пута под стражом. У селу је било и отпора и бежања са рада. Појединци су се крили, нису хтели да се одазову немачком захтеву. Многи су напустили село и отишли у друга места. На присилном раду код банатских Немаца умро је младић Васа Бугарин из села.

У заробљеничком логору је био и Сава Лауташ, из места. Као интернирац, остао је у логору два месеца. Он је пре рата радио као службеник при Генералштабу старе југословенске војске. После изласка из логора, живео је у Петровцу на мору. Ту се повезао са позадинским радницима на овом терену и помагао НОБ, а нешто касније запослио се код окупаторских власти и почео да ради искључиво као обавештајац. Прикупљао је значајне податке који су илегалним каналима стизали до штабова јединица НОП-а. Из једног документа штаба приморске оперативне групе види се да су подаци које је давао Лауташ били веома корисни и да су се односили на шире подручје (од Скадра до Сплита). Из извештаја се види какве су му директиве давали за даљни обавештајни рад.

Немци су сазнали за његову обавештајну делатност и стрељали га у Бару, средином 1944. године. Ево још једне жртве окупатора. У главној улици живео је познати зидар Љуба Крчмаров. Његов старији син Душан, берберски помоћник, за врерне рата живео је у окупираном Београду. Био је члан КПЈ. Активно се супротстављао окупатору. Идући са једног задатка, наишао је на заседу. Том приликом убија немачког агента, али бива и сам рањен. Немци су га ухватили, лечили и стрељали 1944. године.

За време окупације дошло је и до неколико веза са покретом отпора. Биле су кратке и појединачне. Породица Светозара Модошанова примила је 1942. године неке другове да се одморе и склонили их у базе које су направили у амбару и на тавану куће. Први пут су дошли 17. марта 1942. године, у 2 сата ујутру и смештени су у базу. Милка Модошанов је ишла у Панчево, на везу, код Светислава Јовановића, доносила материјал и радио-вести. Нису знали тада ко су и како се зову. Из ове базе одлазили су на терен према Падини и Долову. Бељини (Модошанови) су их снабдевали алатом, мотикама, да би лакше прошли поред мноштва Немаца који су се налазили у селу. Три пута су одлазили и долазили, до оног дана када је погинуо народни херој Жарко Зрењанин, у Павлишу. Касније се сазнало да су та три друга били Дејан Бранков, Страхиња Стефанович и Жарко Зрењанин. У селу су боравили три пута. сваки пут по десет и више дана.

Веза са партизанским одредима успостављена је почетком 1944. године. Једна је била из Долова, преко Драгице Стојковић, друга из Србије, за Петра Марковића. Везу је одржавао и Валери Стаматов. Контаката је било и са Ковином, преко Крста Франете. Душан Михајлов-Ладаш одржавао је везу са Београдом и носио поруке у Зрењанин и Павлиш и предавао их на потребно место. У све ове везе било је укључено око 30 активиста и омладинаца (нарочито 1943. и 1944. године).

Полицијски час, окрутност окупатора и сва оштрина која је испољавана прве две године рата, почела је да јењава. Почетком 1943. године у Ново СеИо су почели да долазе омладинци-фудбалери, који нису могли и смели да играју фудбал у градовима. У селу је створен клуб ,,Банатско Ново Село,, , који је постојао и пре рата. У том новом клубу играло је око 10 играча са стране, а само један или два из села. То је био једини слободнији излазак и окупљање омладине.

У лето 1944. године била је и акција партизана у Црепаји и боравак партизанских одреда на терену око Долова и у Делиблатској пешчари.

Многи мештани, идући на њиве, сретали су се са партизанима и са њима водили разговоре. Водили су разговоре о ситуацији у селу, о броју Немаца на силосу, а било је и порука да ће извршити напад на те објекте.

Први Новосељани су у партизански одред отишли 8. августа 1944. године. Тога дана у Пешчару су стигли: Душан Михајлов, Пера Савковић, Сава Рашић, Душко Цапрђа и Драгољуб Кривокућа. Из одреда су отишли у попуну ИВ бригаде XВИ дивизије. Први погинули ратник из села био је Цапрђа, а погинуо је и Рашић. Кривокућа је погинуо на прелазу пруге код Старе Пазове. Михајлов је рањен у главу код Лаћарка у Срему, а Савковић је постао официр ЈНА.

Друга половина 1944. године била је кишовита. Блатњаве улице отежавале су окупатору кретање возила по селу, као и одржавање веза са околним местима. Црвена армија напредовала је кроз Румунију и било је само питање дана када ће село бити ослобођено. Немци су држали страже на силосу, чували пругу, млин и још неке објекте. Ужурбано су спремали селидбу швапских породица, али им је рад ометало невреме и непрекидна киша која је падала тих дана. Немачка команда донела је одлуку да, после премештања робе, запали и уништи силосе које су саградили. То су учинили 3. октобра 1944. Грађевине су биле од лако запаљивог материјала и, уз помоћ бензина ове су тога дана до темеља изгореле. У њима је изгорела и мања количина одеће и обуће, а нешто робе успели су да извуку и однесу и сами мештани, нарочито они из улица близу силоса. Немци су пред вече ставили препреке преко друма где је био забрањен сваки прелаз. Неке породице домаћих Шваба повукле су се и напустиле село, док су неке остале. Касније је утврђена њихова одговорност и удео у окупацији.

Око 8 часова увече повукли су се немачки војници према Панчеву, а борна кола су отишла према Црепаји. Те ноћи, приИиком повлачења Немаца и уласка партизанских одреда и Црвене армије неколико минобацачких граната пало је на село. Од мине која је пала у двориште Светозара Стејића, лакше је рањен његов син Лаза. У истом дворишту, од задобијених рана убрзо је умро Глиша Бабић из Баранде, који је радио као надничар и слуга у Новом Селу. Од повреда рањавања, касније, умрли су и Лазар Балножан и месар Милан Симић. Лакше је рањен Момчило Грујић.

ОСЛОБОЂЕЊЕ СЕЛА, ПРВЕ РАДНЕ АКЦИЈЕ И ПОЧЕТАК РАДА ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Ноћу, 3. октобра 1944. године извиђачке јединице Црвене Армије, у садејству са партизанским одредима, прошле су кроз Банатско Ново Село и кренуле према Панчеву. Ове ослободилачке снаге зауставиле су се на реци Надел и ту се фронт привремено стабилизовао.

На вест о ослобођењу, Новосељани су изашли на улице да поздраве ослободиоце. Омладинке Виорика Турку, Јелена Јованов и Нада Стејић сашиле су југословенску заставу са петокраком, која је била постављена на општинску зграду. Друге омладинке правиле су петокраке звезде, које су мештани стављали на капе и ревере.

Са 4. октобром, првим даном у слободи, дошле су и нове обавезе. Са фронта, који се налазио у близини Панчева, почели су да пристижу први рањеници. Једна група активиста сместила се у згради општине и почела је да ради као народни одбор. Први задатак им је био смештај рањеника. Обе зграде школе, кафане, као и друге сале, претворене су у болнице. У њима је било смештено преко 100 рањених партизана и црвеноармејаца. Одмах је почео да ради АФЖ (Антифашистички фронт жена) и покренула се велика акција за помоћ болници и рањеницима. Сакупљени су кревети, постељина и дрва, а преко пута школе, у кафани ,,Червински,, , почела је да ради кухиња. Групе жена и омладинаца дежурале су у болници даноноћно, а неке омладинке постале су и болничарке. Са ослобођењем Панчева и Београда рањеници су, заједно са овим болничаркама, прешли у болницу тих градова и тамо били до завршетка рата. Болница је радила у селу три недеље, а прве болничарке биле су Милева Греговић, Ксенија Вуковић, Виорика Турку, Олга Милитаров, Милка Божић и друге. Омладинска чета која је радила при болници, имала је 23 омладинаца и 22 омладинке и они су дали 764 радна дана. На овом послу заједнички су радили и Срби и Румуни, у такмичењу, да испуне своје задатке.

Тих дана доношени су у село и први погинули црвеноармејци. Сахрана се обављала у порти српске цркве, уз све почасти, са плотунима, венцима и цвећем и уз присуство великог броја Новосељана. Појавили су се и први проблеми. Потребе фронта биле су велике. Тражена је замена коња, потребно је било материјала и радне снаге. Октобра 1944. године, у центру села, одржан је велики митинг поводом одласка и испраћаја омладинки и омладинаца у партизанске јединице. Уз звуке хармоника и прасак прангија, њих 36 свечано су испраћени за Панчево. Сутрадан били су сврстани у XИИ Војвођанску бригаду, која је тог дана формирана у Војловици. Међу првима су отишли и у првим борбама, на Батини, погинули Крсто Франета, Мита Мартиновић, Милан Чавошки, Мирослав Проле, Петар Калаба, Јова Стејић, Иштван Јовић, Слободан Шурјанац, а међу рањенима били су Живко и и Српко Којадиновић, Вуко Марковић, Стеван Ђаконовић, Јован Гавран, Аранђел Јевђенијевић, Гавра Мартиновић. У борбама су били и Тодор Богдан, Урош Греговић, Марко Гавран, Сава Дулетић, Слободан Марковић, Сава Милитаров, Милан Шајн, Милош Обренов, и други.

Одлука о формирању Народно-ослободилачког одбора у селу донета је 9. октобра 1944. године. За председника био је изабран Коста Стејић, за благајника Драгомир Крецуљ, за секретара Сима Топаловић. Чланови одбора били су: Драгица Стојковић, Божа Симић, Мита Милитаров, Стојан Бикић, Трајан Флора, Јован Ђаконовић, Сава Греговић, Сава Бека, Лаза Рајић, Милош Пећанац и Сава Чавошки.

Окупатор је приликом повлачења уништио железничку пругу. Да би се поправила и користила, формиране су фронтовске бригаде, у којима је радило око 400 Новосељана. Радови су се одвијали у виду такмичења, под стручним надзором десетара Боре Јовановића и сталних радника Саве Гашпара, Стевана Малајмаре, Јована Франете, Милорада Кресића, Ђорђа Кирке и других.

Рат је још трајао, све је било подређено борби и даљем ослобођењу. ЈНОФ је мобилисао све мештане преко масовних организација. Румуни и Срби приступили су свакодневно свим радовима.

Крајем 1944. године општински атар је имао око 15.000 јутара оранице. Улагани су максимални напори да се што више површина обради. Ове радове су пратиле временске непогоде, као и смањена радна снага. Коња способних за рад било је свега око 50. Постојеће запреге биле су ангажоване око болнице, за изградњу пруге, на раду у Панчеву, Краљевићеву (данашњем Качареву) итд. Ови радови су се одвијали у такмичарском духу.

Овим радом дат је велики допринос изградњи и обнови земље. У једномесечном такмичењу, преко подружница Народног фронта, у коме су радили активисти Срби и Румуни, било је сакупљено за потребе Армије 10.361 кг пшенице, 2.050 кг окруњеног кукуруза, 7.326 кг кукуруза у клипу, 138 кг лука, 1.466 кг кромпира, 254 кг пасуља, 81 кг масти, 2 кг вуне, 279 комада јаја, 325 кг брашна, као и 56.310 динара.

Још пре рата кроз Банатско Ново Село пролазио је далековод за пренос електричне струје из Земуна за Владимировац, али ондашњи властодршци у општини нису се сложјли да се укључе у мрежу електрификације. У низу многих задатака, 1945. године, кроз Народни фронт, покренута је свеобухватна акција сакупљања жице, каблова, давање прилога у новцу и радној снази за увођење струје, у чему се и успело. Активиран је и моторни млин, формирана је зернљорадничка задруга, отворене су биле нове продавнице. Сви запослени формирали су синдикат, који је бројао 30 чланова.

Један извештај АФЖ-а од децембра 1944. године говори да су се у чланству налазиле 132 жене. Поред рада у болници, АФЖ се ангажовао и на разним другим пословима. Плетачка секција је исплела 39 пари рукавица и 79 пари чарапа, од којих је један део предат Армији. Опредено је и 12 кг вуне. Кројачка секција је сашила 100 навлака за јастуке и вршила оправку и шивење војног рубља (шило се и прело за војску).

За Дечији дом, који је био формиран у селу, добровољно је дато 70 постељина. Предвиђено је да у Дому буде смештено 200 деце. Куварска секција је за месец дана поделила 1.166 оброка хране. Жене из АФЖ-а такмичиле су се са Доловом и оне су сакупиле 9.726 кг жита, 1.071 кг окруњеног кукуруза, 2.121 кг кукуруза у клипу, 276 кг лука, 1.798 кг кромпира, 309 кг пасуља, 113 кг масти, 15 кг вуне, 395 комада јаја, 681 кг брашна, 39 кг сапуна, 249 комада пешкира, 17 пари чарапа и 104.000 динара као новчани прилог. Све секције АФЖ-а дале су укупно 535 радних дана.

Поред овога рада, било је и културних догађаја. Одржавале су се приредбе, у заједници са УСАОЈ-ем. Делегација жена и омладине посетила је Долово, где је срдачно дочекана. Тамо су дали приредбу и наступао је женски хор, а на приредби је било око 300 посетилаца.

Приликом формирања АФЖ-а, за руководиоца је била изабрана Милка Модошанов, а њен заменик је била Ана Дан. Жене су се посебно истакле у раду у болници. У самој опера- ционој сали, поред лекара Михај ла Архангелског, као помоћнице радиле су Ђурђина Стејић, Ана Дан, Нада Јовановић, Деса Јорга- чевић, Добрила Јовановић и др. Међу активистима АФЖ-а, наведимо и ове: Јулку Торбицу, Јању Дакић, Виду Вуковић, Виду Гре- говић, Јулијану Цику, Паулину Бошков, Драгицу Лигезан, Марију Стаматов, Мару Поповић, Ану Товладијац, Драгицу Малушевић, Илинку Ђаконовић, Тинку Женар, Босу Милитаров, Драгињу Пандуров, Смиљу Модошанов и многе друге вредне и самопрегорне жене.

Омладински дом био је смештен у новој, пространој згради бивше апотеке. Омладина је имала библиотеку, фолклорну секцију, шах-клуб, екипе за тенис и стони тенис, хор, рецитаторску секцију и фискултурни актив. У свим овим секцијама учествовали су подједнако српски и румунски омладинци и омладинке. У но воотвореном Омладинском дому почео је упис у УСАОЈ.

Првог дана уписа, 2. новембра 1944. године, уписано је у омладинску организацију 44 омладинке и 40 омладинаца, као и 20 пионира. За првог председника изабрана је ученица Олга Николић, а за секретара ученик Михајло Веселинов.

У Народној омладини рад се одвијао по активима и секцијама. Омладинска плетачка секција бројала је 79 чланова. Три пута недељно плетене су чарапе и рукавице, углавном за потребе Армије. Шахисти су одиграли 1.820 партија шаха. Фудбалери су до 1. маја 1945, године одиграли 18 утакмица. Омладина је учествовала и на радовима у околини. Марта месеца 1945. године учествовала је омладинска чета од 64 омладинаца, у склопу ИИ батаљона Прве панчевачке бригаде, на берби кукуруза у Јабуци. Омладина је ударнички радила на берби кукуруза. У извештају бригаде каже се да је ударна група из Банатског Новог СеИа, на челу са вођом групе Милком Божић, те члановима групе Даром Миљановић, Олгом Милитаров, Веселком Проле и Миланом Марчетићем, постигла одличне резултате. Сваки појединац из ове групе дневно је обрао од 18 до 23 врста кукуруза. За девет дана ова група је обрала 30 јутара.

Августа месеца 1945. године у Панчеву је формирана Среска омладинска бригада од 200 омладинаца. Из Новог Села у тој бригади били су Иван Дулић, члан штаба бригаде, и Ђорђе Гашпар, командант батаљона. У бригади су још били Нада Јовановић, Бојана Радулов, Мирко Михајхов, Новица Парезановић и др. Михајлов и Гашпар стекли су звање ударника. Бригада је секла тополу за фабрику шибица, врбу за огрев, за болницу, установе и грађанство. Када је бригада завршила рад, из села је кренуо конвој запрежних возила за превоз дрва. Превоз је трајао неколико дана, а у раду су учествовали фронтовци Мику Крајњан, Роман Белка, Трајан Бека, Лазар Рошкулец, Трајан Мандреш, Стеван Малица и др.

Преко Народног одбора, поред свих радова који су се спроводили, покренута је и акција за изградњу Задружног дома (Дома културе). Први председник акционог одбора за изградњу Дома био је Јоца Илин, а секретар је била учитељица Мара Поповић. Прикупљао се прилог у новцу и у натури. На заједничкој конференцији свих масовних организација, донет је план акција и све организације су се обавезале да ће добровољно учествовати у подизању Дома: фронтовске организације даће 23.300 добровољних радних дана, Народна омладина 1.100, АФЖ 320, Пионирска организација 700, Ватрогасна чета 130 и Ловачко друштво 35 радних дана. У радовима око подизања Задружног дома узео је учешће и Савез бораца из села.

Упоредо са градњом Дома, грађен је и камени пут од тврдог пута до железничке станице.

Акциони одбор за подизање Задружног дома узео је сав приход од игранки, издавао маркице, које су се давале уз сву робу која се продавала у трговинама и кафанама.

27. XИИ 1945. године одржана је акција сакупљања стакла, у којој су учествовали многи мештани села. Даља акција за сакупљање новца, као помоћ радничкој класи Трста и Јулијске крајине, дала је 3.500 динара.

У селу су радиле и читалачке групе. При Народном фронту деловало је 75 агитатора, који су три пута недељно окупљали велики број мештана по улицама и ту су се прорађивали разни материјали. Читале су се књиге и брошуре, разни чланци, причало се о раду и производњи. Читалачке групе радиле су по рејонима, у приватним кућама и то у вечерњим часовима. Рад група трајао је од 2 до 3 дана, у свакој групи било је од 10 до 30 мештана свих узраста.

Скојевска организација је 1945 године имала 42 члана. Секретар је био Стеван Ђаконовић, а чланови секретаријата Јован Сефкеринац, Ђорђе Гашпар, Милка Божић, Вуко Марковић, Јелена Јованов и Живко Којадиновић. Пред изборе за Уставотворну скупштину одржан је у Панчеву велики народни митинг. На збору од 6. октобра, на годишњицу ослобођења Панчева, учествовало је из села 220 омладинаца.

Приредбе је заједнички припремала српска и румунска омладина, па је и програм био мешовит. Тако је на приредби која је одржана 14. јануара 1946. годирие, у корист Црвеног крста, прва тачка била на румунском језику.

Исте године формиран је и актив УСАОЈ-а, који је обухватао румунску омладину; председник је био Паја Благоје, а секретар Василије Сфера. У организацију Народне омладине примљено је 155 нових чланова, углавном јз редова румунске омладине.

На изградњу Аутопута отишло је 19 омладинаца. И на другим радним акцијама из села учествовао је већи број омладинаца и омладинки.

Другим активом Народне омладине руководио је Трајан Гилезан. Секретар за два ,,кварта,, , био је Ђорђе Зајец.

Актив Народне омладине у СРЗ ,,Братство-јединство,, приредио је програм веселе вечери. Приредба је организована на отвореном простору. Присутно је било око 500 посетилаца. Секретар актива био је Јован Марковић.

Председник актива средњошколске омладине био је Данило Станишић, а активом радничке омладине руководила је Савка Грубар.

Месни комитет Народне омладине изабран је 14, јануара 1950. године, а за председника је изабран Сава Станишић. У овом периоду председници УСАОЈ-а били су још Сава Шурјанац, Влада Кривокућа, Ђока Анчић, Никола Марковић, Урош Пуцар и др.

Из села у Срески комитет СКОЈ-а и Народне омладине прво је отишла Јелена Јованов, а касније Вуко Марковић, Стеван Ђаконовић, Момчило Грујић, Милош Миљановић, Ђока Анчић и др.

Пионирском организацијом после ослобођења руководила је Вукица Гроздановић, управитељица Дечијег дома, а затим учитељица Јелена Муцу. Формиран је и Пионирски штаб.

Vrh