Место Култура Историја

Културни моменти из прошлости

Мада не нарочите старине, село се је ипак наметнуло, због своје величине и вредношћу својих мештана, као значајан културни центар и у прошлим вековима, нарочито у XИX веку, а посебно у првим деценијама нашега века. Овде су поникли значајни научни радници, књижевници и људи ванредне културе. Ту је покренут и један часопис, а други мештанин је у Панчеву издавао, о свом трошку, за кратак временски период, и новине. Неколико познатих људи пролазили су кроз село, а неки од њих су то и записали. Други културни моменти из прошлости, укључујући и штампање неких књига или превођења истих, иде такође у преокупације Новосељана у прошлости, а то говори о лепом културном доприносу.

Од најстаријих књига, још из XVIII века, које смо затекли у румунској цркви, забележили смо: Пентикостарион (о ускршњој служби), штампан у Римнику 1767. године; друга књига, по свој прилици још старија, нема корица: то је Казаниа(тумачење недељних јеванђеља, са поукама). Обе су на румунском (ћирилским словима). Ова задња књига има и белешку, врло старога датума, на кратко време иза оснивања села. Тако, 16. фебруара 1784. године Лазар Кнежевић, »парох Ново Селло«, бележи, на црквенословенском, да се ова »књига закона толкованиа евангелное« налази у новосељанској цркви са храмом великомученика и краља Стефана Дечанског. Трећа књига, такође из XVIII века (а можда и много раније) јесте Маргарит светог Јована Златоустог, такође на румунском, ћирилским словима. На овој стоји белешка, од 4. октобра 1787. године, на истом црквенословенском језику, која каже да је ову књигу »откупио« мештанин Матеј Ортопан за спомен својих умрлих предака (ваљда родитеља) Барбула и Марике (још наводи да је ова стајала 9 форинти и 17 крајцара). Друга белешка у истој књизи, на румунском, потиче од »смерног свештеника« Саве Поповића из Новог Села (»парох Сатулуи Ноу«), који је израчунао да књига има, те 1811. године, равно 612 година (што је апсолутно искључено). Међутим, ове белешке показују неоспорно да је на месту цркве од 1805. године (садашња румунска, са храмом Духова) постојала у селу друга црква (традиција говори о некој цркви-брвнари у овом месту). Што има храм српског краља не зачуђује, јер су онда и банатски (делом и ердељски) Румуни били под јурисдикцијом карловачке митрополије. Иначе, по усменој традицији (најстаријих генерација, забележеној пре скоро четири деценије), старе црквене књиге су спаљене 1848. године (пре ће бити у пролеће наредне године, када генерал Киш заузима јужни Банат и Панчево). Ипак, сачуване су најстарије матичне књиге (рођених) од 1793. године (једним рескриптом Дворског ратног савета од 6. VI 1789. године упозоравају се свештеници да уредно воде црквене матичне књиге — службене матичне књиге у Угарској уводе се 1. X 1894. године, на основу закона XXXVIII од те године). За време црквене заједнице ишли су у исту цркву (садашња румунска) и Срби и Румуни, те се алтернативно држала служба на једном или другом језику, од недеље до недеље. Хијерархијско раздвајање — започето, на ширем плану, још 1864. године — у селу се спроводи 1872. године (од наредне године Срби већ имају своје посебно парохијско звање), али се коначно перфектуира 1875. године (тако месни свештеник Павел Милитарју пише, у једном акту у румунској парохијалној архиви, да се 29. јануара 1875. године вратио из Пеште, из министарства, у вези добијања зајма »за обештећења Срба« и да постоје велике наде да се овај и добије). По клерикалном раздвајању — као што је био случај у свим мешовитим местима — стара црква остаје већинском (по броју) становништву, Румунима, а Срби граде нову цркву 1877. године (међу осталим добротворима, истиче се месна породица Зега).

Најстарија црквена књига у садашњој српској цркви јесте један Минеј, на руско-словенском, штампан у Москви 1754. године (друге књиге су кијевског и бечког издања). У старим црквама је постојао (о враћању овога постоји и преписка између две месне парохије) један пехар, који традиција везује за име Стевана Дечанског (сада се чува у музеју у Вршцу), а за који се верује да су га донели неки калуђери за време велике сеобе Срба под Чамојевићем (1690), из старе постојбине.

Рекли смо да је неколико чувених људи пролазило, у прошлим вековима, кроз село. Око 1770. године Францискус Гризелини, секретар једног научног друштва из Милана, пропутовао је цео Банат, дајући, касније (1776), своју познату историју Баната у писмима (са картом ове покрајине). Пошто је Ново Село, по свом положају, било на магистралном путу Панчево—Вршац— Темишвар, није могао заобићи ово место (мада га у својим писмима не помиње: на његовој карти село је записано као Нова Селла; интересантан је овај плурал — који се налази и другде у списима тога времена — који казује нешто о постанку »новог« села из два пређашња). Нешто касније аустријски цар Јосиф ИИ (син Марије Терезије, владао са мајком од 1765—1780, а после сам) пропутује у три маха кроз Банат, а о томе води и посебан дневник. Тако је цар боравио у Панчеву већ 1768. године (прво путовање), али се не зна да ли је прошао кроз ово село. Међутим, у свом трећем путовању кроз Банат, 1773. године (друго 1770. године) он чак помиње изричито и Ново Село. Полазећи из Вршца, цар стиже у Панчево 14. маја 1773. године, а истога дана увече он бележи у своме дневнику »Између Вршца и Алибове (тј. Алибунара) поља су доста добро обрађена; али одатле па до Панчева врло мало, земљиште будући песковито, а у Новом Селу, које је прилично велико село, недостаје вода« (она је и сада на дубини од 5—7 м, те се доскора вадила у бунарима са ваљком, ланцем и ведром, а у Владимировцу, на 7 км раздаљине, налазила се на дубини од више десетина метара, те је доскора вађена долапом, коњском снагом). Банатски дневник цара Јосифа ИИ написан је на немачком, а налази се, штампан, и у румунском преводу (као и Гризелинијева писма о Банату).

Кроз Ново Село пролазили су и неки значајни књижевници, српски и румунски. Знаменити српски писац и просветитељ, скупљач народног стваралаштва Вук Стефановић Караџић (1787—1864) је — према карти његових путовања (коју је саставио његов биограф Љубомир Стојановић) — у више махова (»дилижансом«, поштанским колима, како каже сам писац у својим писмима) био у Панчеву, Вршцу и Темишвару, мада нигде не спомиње ово село. Тако, на пример, забележено је његово бављење у Панчеву октобра 1813. године, те у више наврата (октобра 1822, у зиму 1822—1823, те у пролеће, у априлу и мају исте године) у Темишвару. Пролазак кроз Ново Село је свакако био неминован (а ту је постојала и камбијатура, мењање коња поштанских кола). Нешто одређеније имамо о пролазу кроз ове крајеве, те бављење у Ковину, Алибунару и Панчеву, познатог румунског историчара, књижевника и револуционара Николаја Балческуа (1819— —1852). Као присталица сарадње са Кошутом (а пошто је револуција у Букурешту угушена, руском и турском интервенцијом, још септембра 1848. године, те избегао хапшење), Балческу се затиче у мају 1849. године у Панчеву, када генерал Киш заузима овај град, те оданде (као и нешто раније из Београда) шаље писма, на француском и румунском, познаницима. Тако, у писму од 12. маја 1849. године, из Панчева, каже да рачуна да ће као сутрадан оданде ићи за Темишвар (због неких околности одлаже овај пут за неколико дана). Наравно да га је пут водио и преко Новог Села. Други пут се враћа истим путем, у октобру исте године, после пропасти мађарске револуције, и то преобучен у сељачко одело, са неким друговима; конкретно, преобукли су се у бачваре. Тако, у писму од 22. октобра 1849. године каже да су се упутили преко Темишвара према Панчеву и Земуну, описујући чак и сцену продавања бачви на панчевачкој пијаци и ценкања са женама (»... у Панчеву сам провео цео један дан на пијаци, на великој киши, продавајући бачве и свађајући се са бабама, по читав сат, за један крајцар«). Напокон, познати лајпцишки филолог-романиста, Густав Вајганд (1860—1930), бави се, у лето 1893. године, у овом делу Баната, те неколико дана у Петровом Селу (Владимировцу), где врши и дијалекталне анкете. Међутим, изгледа да је он овде дошао из Вршца, те да се ту и вратио; тек у својој монографији о банатском (румунском) дијалекту (штампаној 1895. године, у Лајпцигу) говори и о »Царанима« из Новог Села (дие Тсеранен вон Сату ноу), који су пореклом делом из Румуније, а делом из Ердеља.

Посебно је питање веза са овим селом, познатог ердељског фолклористе Јоана Попа Ретеганула (1853—1905), иначе учитеља по струци, који се појављује, са месним учитељем Петром Стојком, као сауредник часописа »Convorbiri pedagogice« (Педагошки разговори) 1886. године (уређиван у селу, а штампан у Панчеву). Ретеганул је био учитељ и био је наименован 1884. године у Новом Селу, али (како сам каже у својој аутобиографији), није ту дошао, јер се одлучио за неко друго место. Интересантно је, међутим, да је његов потенцијални долазак овде (како следи из записника парохијалног одбора румунске цркве у Новом Селу од октобра 1884)' изазвао оштру реакцију: каже се да је министарство одредило за учитеља у месту »неког Попа-Ретегануа за учитеља«, али, који је унијатске вере, а ови су им, каже, и раније »приређивали нереде«, те да су ови (унијати) »арогантног владања" и да се односе изазивачки; али срећом, констатује се даље, учитељ Поп-Ретегану се одрекао ове номинације и предлаже се нови учитељ.

Ново Село је и у прошлости дало неке знамените људе и познате интелектуалце. Да набројимо само неке од њих, код Румуна и код Срба.

Петру Стојка (1859—1930), родом из места Орминдеа у Ердељу, завршио је гимназију (5 разреда) у Браду и Сибиу, а учитељску школу у Деви (1879). Касније допуњује студије трговачким курсом у Бечу (1894). Познат је публициста и сарађује у многим листовима и часописима у ондашњој Аустро-Угарској (на румунском) и у Румунији, међу којима и »Телеграфул роман« (Румунски телеграф, Сибиу) и »Трибуна« (Трибина, Сибиу). Био је само једну годину учитељ у месту Маћеу (у Ердељу), а иза тога 17 година у Новом Селу (на румунским одељењима). Као учитељ уређује, од 1886—1888. године, часопис »Цонворбири педагогице» (Педагошки разговори), заједно са Јоном Попом-Ретегануом (касније, са Дариуом), који се штампа у Панчеву (задња година у Брашову), од врло великог значаја за ондашњи учитељски кадар. 1896. године постаје директор месне банке »Сентинела« (Стража), чији је он и оснивач (исте године пензионисан из наставе). У Новом Селу остаје, на челу банке »Сентинела«, до 1923. године, када прелази у Румунију, а умире 1930. године, у Брашову.

Никола Зега (1863—1940), родом из села, из познате трговачке породице Зега (пореклом Цинцари из Влахоклисуре). У Новом Селу учи основну, а средњу школу у Бечу. Најпре се одаје сликарству, као ученик Стеве Тодоровића у Београду, те уметничке школе у Минхену. Постављен је за наставника гимназије, најпре у Чачку, па у Ваљеву и, најзад, у Прву београдску гимназију, као учитељ вештина, а ради и у београдском Етнографском музеју, где прелази најпре за кустоса, те за вршиоца дужности директора (1921) и за управника (1925), учествујући живо у раду овога и унапређњући га (изложбе у Паризу, Лондону, Прагу, Букурешту и другде). Упоредо се бави и сликарством (цртежи и акварели). Пише и штампа мноштво радова и расправа етнолошког карактера, у Београду, Бечу, Прагу и другде, на српскохрватском и немачком језику (о народној ношњи, и тетовирању, те о банатским сувачама и риболову на Дунаву и др.). Био је изабран за дописног члана бечког Удружења за етнологију (Вереин фиир Волкскунде).

Коста Царина (1873—1910) учи основну школу у месту (Новом Селу), а грађанску школу у Панчеву (у месном румунском парохијалном архиву чува се његова молба од 2. маја 1889. године у којој тражи стипендију, будући без родитеља, са мајком-удовицом и слабог материјалног стања). Бива постављен најпре за подбележника у месту, па у Брестовцу и најзад за бележника у Новом Селу (у међувремену, завршио је и бележнички курс у ондашњем Великом Бечкереку). Рано је почео да се бави публицистиком, на мађарском језику (у панчевачким и бечкеречким листовима, специјално у »Торонталу«, а и у некима у Пешти). Бави се и књижевношћу, нарочито песништвом. У Великом Бечкереку објављује збирку песама Фосзланyок (Мрвице, на мађарском, 1896. године). Преводи, иначе, на мађарски песме са српскохрватског и румунског. Пише и о социјалним проблемима банатских сељака. Био је члан литерарних друштава »Арањи Јанош« из Темишвара, те »Кишфалуди« из Будимпеште. Био је сахрањен у Новом Селу, али га је касније фамилија пребацила на панчевачко гробље (на улазу у град, десну, према Новом Селу).

Коста Таназевић (1877—1942), родом из Панчева (ту и умире), завршава учитељску школу у Баји, те неколико година ради као учитељ у Идвору, а затим прелази у Ново Село, где, од 1900—1919, бива хоровођа Српског певачког друштва (црквеног), а 1906. године један је од главних организатора прославе 40-годишњице истога. Касније прелази у Панчево, те тамо диригује неколиким хоровима, укључујући и један занатлијски. Приређује успешне хорске концерте. Покушао је и да компонује неке музичке саставе. Умире у Панчеву, у току другог светског рата.

У Новом Селу је рођен и Богољииб Алексић (1873—1943), који се бавио археологијом. Иначе је био главни архивар Торонталско-тамишке жупаније за време Аустро-Угарске, а после рата (1921—1928) срески начелник у Великом Бечкереку (Зрењанину). Као пензионер, сарађује на изради монографије о Петровграду (како се у међувремену прозвао Бечкерек). Умире у Зрењанину (Великом Бечкереку), за време окупације.

За Ново Село везана су и имена неких сликара. Тако је Зивко Петровић (рођен 1806. године у Земуну; не зна се када је умро) насликао олтар старе (румунске) цркве, и то 1852. (на једној икони, Јована Крститеља, с десне стране олтара — и само на тој икони — записао је: »начертао 1852« и потписао је). Инаће, мисли се да је радио више година овај олтар са добро нацртаним ликовима (учио је, иначе, сликарство у Бечу, био пријатељ Константина Данијела; сликао и иконостас цркве у Перлезу, међу осталима). Дрвену резбарију и украсе на олтару у садашњој румунској цркви израдио је, са прилично умешности, Николаје Босиок, а ванредне фреске (касније, али само делимично, реновиране) неки Стеф, за које се не знају неки ближи подаци (за првога се зна само да је пореклом Банаћанин, а за другог да је био из Ердеља). У Новом Селу је боравио и сликар Јоан Стојка (по свој прилици, неки рођак Петра Стојке; не зна се да ли је то иста личност са добротвором румунске цркве у Вршцу с истим именом, ожењен неком Милевом, и који је умро 1928. године), који оглашава своје услуге у новосељанском часопису »Педагошки разговори« 1886—1887. године, као увеличавање слика и израђивање портрета у летњим месецима, у Новом Селу, где борави. Такође, у једном писму (које се затекло у румунском парохијалном звању у Сарчи-Сутјесци), датираном из Беча, 27. јуна 1890. године, исти сликар јавља да ће измђу 2. јула и 16. августа бити у Новом Селу (да не буде заби ле, даје и мађарски назив: Рева Ујфалу), где, каже, прима на израду «портрете и радове у уљу у природној величини, рађене по моделу«; ради и црквене слике, а продаје (по цени од 50—500 форината) и слике за салоне и јавне локале. Најзад, не знамо у каквој је вези са Новим Селом и каснији бечкеречки сликар Емил Зенар (рођен у Црепаји 1864. године, а који је умро у Београду 1954, године), с односом на чињеницу да се фамилија Женар налази само у Новом Селу, те да у Црепаји има и породичних имена румунског порекла (Женар је једно време био наставник цртања у Белој Цркви, где и данас има неке наследнике). Иконостас садашње српске цркве радио је познати сликар Стеван Тодоровић (1832—1925), родом из Новог Сада, са студијама у Бечу и Минхену. Члан Српске академије наука и уметности, као и почасни члан неких страних академија. Иначе, бави се и музиком и пише огледе из теорије уметности. Као сликар иконостаса радио је још олтаре неких београдских цркава (Вазнесенске и Топчидерске), а од банатских, иконостас цркве у Опову. Не зна се тачна година када је сликао новосељански олтар, али свакако у задњим деценијама прошлога века. Новосељанска српска црква везује се за име још једног познатог сликара, родом из Арада, Стевана Алексића (1876—1923), са студијама у Минхену, а који се бави првенствено потретима, а специјализовао се нарочито у сликању сводова цркава и иконостаса (неке панчевачке и бечкеречке цркве, као и оне у Модошу-Јаша Томићу и Баваништу). У Новом Селу је овај сликар радио портрет-фреску Стевана Дечанског у хору (судећи по години рођења, по свој прилици негде на почетку нашега века).

Поменимо и неке публикације које су излазиле (биле уређиване) у селу или издате од стране Новосељана. Мада немамо ближе податке о овоме, изгледа да је први лист који је носио име села био »Neudorfer Wochenblatt« (»Новосеоски недељни лист«), који је, на немачком, штампала, по свој прилици, команда чете Војне границе из села, и то у времену када је била пред расформирањем, те је лист конфискован 19. маја 1872. године (а био је штампан у штампарији К. Витигшлагера у Панчеву).

Између 1886—1888. године ту излази часопис »Convorbiri pedagogice« (Педагошки разговори, на румунском), чији је главни уредник Петру Стојка (1886. године излази 7 бројева, на 190 страна; 1887. — 13 бројева, на 278 страна; 1888. године, мада је Стојка и даље власник, због тешке финансијске ситуације, часопис се штампа у Брашову, а уредник је И. Дариу, те ове године излази 8 бројева, на 190 страна). Часопис је штампан у Панчеву, у штампарији Косанић-Поповић. У бр. 1/1886, као уредници појављују се Петру Стојка и Јоан Поп-Ретеганул (како је и зашто и овај други ушао у ову комбинацију, то тачно не знамо). Међутим, већ од бр. 2/1886. назначен је (једини) као »привремени одговорни уредник« само Поп-Ретеганул, а у наредном броју, у једној нотици (датираној: Ново Село, 12. августа 1886. године), Стојка објашњава читаоцима да административна комисија торонталске жупаније није му дозволила да буде уредник часописа, те га стога он уступа Ј. Попу-Ретеганулу. Од бр. 3 па до краја прве године излажења, Петру Стојка је забележен као директор часописа, а Поп-Ретеганул као уредник. Наредних година (1887. и 1888. године) Стојка је наведен на корици часописа као њен власник (од бр. 5—12/1887. само овај, у овом звању, без уредника Ретеганула). Часопис, поред претежно педагошких рубрика, намењених првенствено сеоским учитељима, даје и вести из земље и иностранства, преглед листова, часописа и приказе неких књига. Има и прилично вести и догађаја из самог села. Тако, на пример, у бр. 8 1888. године сам П. Стојка потписује чланак под насловом /з Новог Села, у коме оштро критикује месног учитеља Прокопија Рошкулеца, који је имао и »прошлост прилично скандалозну и која се не може помирити са карактером учитеља«, те да се потукао са неким бирташем, да је самозвано постао куратором (онај који брине о имовини) школе, те о другим малверзацијама истога.

У Панчеву је 1927. године издавао лист »Luminu« (Светлост), на румунском језику, Новосељанин Петру Балножан Маришеску (1886—1971). У ствари, изишло је свега три броја овога листа (између 30. маја и 12. јуна те године). Балножан се, у заглављу, појављује као оснивач, издавач и уредник; лист излази на 4 стране, са доста несигурним језичким изразом и са библијским цитатима (уредништво је било у Панчеву, у улици Ослобођења бр. 17, »у сопственој кући«). Иначе, лист носи у заглављу помпезан дескриптивни програм: »Независни, научни. културни, напредни и заинтересовани лист«, а хтео би бити и онај »свих Румуна у Банату«. Не знамо зашто није даље издаван. Иначе, о Балножану знамо да је у селу завршио 6 разреда основне школе, те 4 разреда техничке школе у Пешти, да је једно време био машинбравар у Дебељачи, те иза тога ишао, и то у два маха, за Америку (а још као 15-годишњи дечак побегао у Немачку, у Хамбург, одакле су га родитељи вратили). Вративши се из Америке, отворио је велику радњу шиваћих машина и делова (коју рекламира у свом листу). Умире у Панчеву, у старачком дому (имао за собом троје деце).

Неки су вредни Новосељани, у прошлости, штампали и преводили књиге. Тако је сеоски капелан (румунске) цркве, године 1884. (у штампарији Карола Витигшлагера у Панчеву) штампао књигу, преведену на румунски са немачког, Јохана Болеа (Ioane Bolle), под насловом Приручник за рационално гајење свилених буба (Индрептариу пентру прасиреа ратионала а омидеи де матасе). Књига је сигурно служила и као помоћни школски уџбеник с обзиром на чињеницу да је гајење свилених буба, у то време, улазило у допунске школске програме. Иначе, аутор књиге, Боле, био је управник експерименталне свиларске станице у Герцу (Аустрија). Приликом прославе 40-годишњице српског хора из места, која је одржана 25. јуна 1906. године, штампана је (у штампарији Николе М. Косанића у Панчеву) Споменица новосеоског српског црквеног певачког друштва, на 40 страна, са сликама, именима чланова хора, у разним етапама, годишњи извештај за 1906. годину, те кратка хронологија најважнијих етапа и догађаја у историји хора. Иначе, интересантно је напоменути да је на централној прослави узело учешћа и »Новосеоско романско (сиц) Певачко друштво«, које је том приликом певало »Haj in hora« (Хајд' у коло) од Диме. 1939. године, у Сибиу (Румунија), два аутора, Роман Кристеа и Трајан Маргитићан, први из Глогоња, а други из Новог Села, штампају књижицу народних песама (претежно љубавних, а има и поскочица) сакупљених у селу и околини (Poezii poporale din Banatul iugoslav — Народне песме из југословенског Баната).

Најзад, да видимо и неке институције из села, које су у свом програму имале и неке културне циљеве (осим хорова, дувачког оркестра и других асоцијација о којима ће се говорити посебно). На крају ћемо дати кратку хронику неких културних догађаја у месту у временском периоду који нас занима.

Године 1895. основана је у селу банка »Sentinela« (Стража), као кредитна установа и штедионица (са почетним капиталом од 80.000 круна, што је била прилична сума за оно време). Међутим, она је имала и намену да сељане подстиче на штедњу и, што је још важније, преко ње су се вршиле претплате на листове, часописе, календаре и књиге, нарочито оне штампане (првенствено на румунском језику) мало даље (у Сибиу, Брашову и другде). Не знамо тачно када је у селу настала »Добротвома задруга Српкиња новосеоских« (која ће, касније, бити претворена у »Коло српских сестара«, а које је било активно још у међуратном периоду). Знамо међутим (из »Јавора« за ту годину) да је 1904. године одржана годишња скупштина, на којој је за пред седницу изабрана Драгиња Јовановић, а за потпредседницу Катица Јовановић, на којој је решено да се приреди »забава«, заједно са месним (српским) певачким друштвом. Задруга има и добротворан карактер, јер се двема »приправницама« (од којих једна ученица учитељске школе у Сомбору) даје и нека материјална новчана помоћ, а на скупштини се налазе, као присутни, 2 добротвора, 18 редовних и 12 потпомажућих чланова.

Ево и мале хронике других културних збивања у селу у овом времену: 1866. године основано је Српско црквено певачко друштво (мушки хор); у зиму 1870—1871. године основан jе румунски (црквени) мушки хор; 1872. године Српско певачко друштво оснива у селу Српску читаоницу, али је њена активност краткотрајна; 1881. године: новосељански српски хор дочекује (по свој прилици у Панчеву, са другим установама) »бившег нашег посланика уздинског среза« (тамо је било гласачко место) Михаила Полита-Десанчића; 16. VI и 3. VIII 1894. године одржавају се у селу тзв. конференције румунске интелигенције (како следи из архивских података парохијалног звања у селу), на којима учествују и Петру Стојка, Коста (Константин) Царина, Јоан Гашпар (учитељ и хоровођа), на којима се констатује »стагнација социјалног и духовног живота наше интелигенције«, те се саветују како да се из овога стања изиђе и људима у селу помогне (присутан је и месни лекар др А. Попу); у лето 1905. године приређена је у Панчеву тзв. привредна изложба, у посебним павиљонима, »из овога дела Баната«, на којој је и ово село било присутно; 11. VIII 1912. године познати авијатичар (ердељског порекла) Аурел Влајку, са авионом сопствене изградње, приређује у Вршцу аеро-митинг, на коме учествује и мушки (румунски) хор из Новог Села; (око) 1920. године оснива се у селу »Аероклуб« (воде га, углавном, месни учитељи); 1936. године румунски певач К. Урсулеску (из Лугожа) даје концерте по овдашњим селима, па и у Новом Селу; исте 1936. године основана је у селу фанфара, дувачки оркестар, који припрема диригент Николаје Јорга из Влајковца; 6. В 1938. године приређен је у селу, код »Свињског бунара« (код железничке станице) аеро-митинг, на коме се продуцира двокрилац »Рода«.

О ГОВОРУ И ГОВОРНИМ ТИПОВИМА У СЕЛУ

У Новом Селу, као мешаном српско-румунском месту — и то од самог његовог настанка — присутна су два говорнојезичког типа, румунски и српски (српскохрватски). Међутим, и поред некад спорадичних, некад појачаних етничких мешавина (мешани бракови), међусобне језичке интерференције остале су још увек на нивоу лексичких позајмица (увођење администрације на српскохрватском, после првог светског рата, условило је масовно преузимање службених, административних термина из српскохрватског од стране румунских житеија села; међутим, ови су махом ефемерног карактера, те са мењањем административно-економског система, ови нестају или се појављују дрнги; доказ нова економско-политичка констелација после 1944. године, која је донела масу нових термина, преузетих и од стране говорника румунског језика, а они старојугословенски напуштени). Да се ови језици нису мешали има се захвалити и мало широј језичкој средини, мање-више уједначеном бројии говорника (такође на ширем банатском подручју), подршци коиа је долазила од књижевног језика, и српскохрватског и румунског, који се једно време изучавао у школама као матерњи језик и, свакако, још и другим моментима.

У говорним типовима у самом селу, који живе у симбиози дужи или краћи период, од рецимо двовековног саживљавања (говори Срба староседелаца и Румуна у месту) па до најновијих дусељавања, са датим говорним типовима, старим свега две, три или нешто више деценија на овом терену, настала је језичка шароликост, са дијалекталне тачке гледишта, узимајући у обзир само доминантне говорне типове, српске или румунске, врло шарена и комплексна. А ту би се још могли додати и други не само говорни, већ и језички типови као такви. То су, на пример, мада бројчано лично незнани, цигански језик (који се, ипак, доста релко чује, јер већина Рома говори, као свој матерњи језик, румунски, а нешто мање српскохрватски). У ранијим периодима ту се находио и немачки језик, и то не само као унаЈ двадесетине немачких породица у селу (углавнум трговаца, кафеџија или занатлија — у сваком случају, није у селу никада било нити једног Немца земљорадника, па чак и онда када су имали и веће или мање поседе). Немачки језик је више од једног века био службени језик (и изучавао се и у школама) у Банатској војној граници (1764—1872). После аустро-угарске нагодбе (1867), а неку годину касније и увођењем администрације на мађарском језику, те обавезног изучавања овог језика у школама (до 1918. године), а и преко више службеничких и учитељских породица у селу, и овај језик је бар пола века био присутан. И мађарски и немачки језик могли би се проследити више у неким удаљеним реликвама, код најстаријих генерација староседелачких породица, српских и румунских, али претежно у административној терминологији. Рецимо, у међуратном периоду најстарије генерације говорника Румуна у селу су инсистентно рачунале и прерачунавале се у »форинтима« (а ово су постали новци од 50 пара, старојугословенски поладинарци) или у »крунама« (старојугословенских 25 пара). У школи је, до ратних дана (други светски рат), док је та педагошко-казнена мера примењивана, ариштанац (на румунском ариштанц) био онај кога је учитељ задржавао после часова у школи да би научио лекцију или због других санкција.

Што се румунских говорних типова у селу тиче, они заузимају у склопу румунских банатских говора у југословенском Банату уопште, посебно место. Од 36 места јужног Баната, у троуглу Панчево—Вршац—Зрењанин, издваја се говор три места, Новог Села, Св. Михајла (Локве) код Алибунара и села Страже, између Вршца и Беле Цркве, који сачињавају групу тзв. олтенских (буфанских) говора, дакле, у основи небанатских. Међутим, у свим овим местима има и јаких примеса ердељских говора (нарочито у Новом Селу и Локвама), а и банатских (у сва три). И у Новом Селу је ипак превладао типични банатски изговор, са типичним умекшавањем, али је олтенски супстрат ипак тврдокорно задржао неке специфичне фонетске особине којих нема ни у једном банатском говорном типу у свим тачкама где се употребљавају румунски банатски говори (в. и приложену дијалектолошку карту ових говора у целини, са могућим интерференцијама и, посебно, са местом говора Новог Села у овом склопу, из докторске дисертације проф. Раду Флоре — в. и приложену библиографију).

Што се тиче српских говора у месту, грубо узето, они се раслојавају у говоре Срба староседелаца у месту, са нужним, ширим укључењем, и говоре каснијих досељеника. Ови задњи, опет, дистанцирају се у говорне типове међуратних досељеникаЛичана и Црногораца, односно босанске говоре послератних досељеника. У погледу неког опонирања, разликују се, свакако, типични банатски говори, са типичним затезањима и дифтонгизацијама старих Срба Банаћана (Лала) и колониста, у блоку узетих; ови се, пак, задњи диференцирају међу собом, по локалним особинама говора краја из којих су дошли. Можемо одмах рећи да су од ових задњих најкомпактнији, и бројчано најзнатнији, босански говори. Ово и због чињенице да су махом сви (негде до 1950. године масовније) дошли углавном из истог подручја (језичког). Међутим, сви се они међу собом — укључујући и староседеоце, чији је банатски »лалински«и изговор још увек присутан и доста изражен — споразумевају на српскохрватском књижевном језику. Ово и због чињенице да је велики број њих запослен у индустрији и у установама, у месту и у граду; даље, српскохрватски књижевни језик је и језик администрације, наставе у школи и упражњује се и у другим видовима, такорећи на сваком кораку (у двојезичкој администрацији у Војводини, у задње време и румунски језик, у књижевном виду, добија све више свује место, да и не говоримо о видовима школске наставе, плакатирања по селу и др.).

Да видимо неке типичне дијалекталне карактеристике неких важнијих говорних типова.

Rumunski govori

Među rumunskim žiteljima starije generacije još je i sada živa tradicija da se ovi dele u dve velike grupe, prema prvobitnoj postojbini odakle su došli: Carani (rum. tarani) i Gilezani (rum. ghilezani). Idealna linija koja razdvaja ove dve gmpe bila bi ona koja se poklapa sa trasom magistralnog puta Pančevo—Vršac (»Veliki put«, rum. »Drumul mare«), s tim što su Carani desno (I i II kvart sela), prema Dolovu, dok su Gilezani levo (III i IV kvart), prema Crepaji. Carani su, očigledno, nebanaćani, vezani za veću grupu Oltenaca-Bufana u Banatu, poreklom iz Oltenije (Male Vlaške), nastanjeni, kao dobri rudari, u podnožju Banatskih planina (u rumunskom delu Banata, oko Bokše i Saske), još za vreme turske okupacije Banata (1553— 1716) ili pak, u manjim grupama, za vreme austrijske okupacije severne Srbije i Oltenije, između Požarevačkog i Beogradskog mira (1718. i 1739. godine). Odande su, osnivanjem Banatske vojne granice (1764), došli u ove krajeve. Lajpciški filolog Gustav Vajgand (Weigand) — koji je 1893. godine vršio i neka dijalektalna ispitivanja u susednom Vladimirovcu — kaže (u svojoj studiji o banatskom dijalektu), govoreći baš o novoseljanskimCaranima, da se ovi zovu tako, jer su dobri zemljoradnici (rum. taran »zemljoradnik«). Međutim, ovo se vezuje, etimološki, za Cara (rum. Tara). u sintagmi Cara Romaneaska (rum. Tara Romaneasca), pod kojom se podrazumeva Muntenija i Oltenija zajedno (nekada, u prošlim vekovima, i službeni naziv zemlje).

Zapadna frakcija (jezička), Gilezani, jesu, po svoj prilici, pretežno Banaćani (etimološki vezani za banatsko mesto Gilad — Ghilad), ali svakako pomešani i sa erdeljskim doseljenicima. Ako se za Gilezane smatra da su, po svoj prilici, vezani za prvobitno naselje Zeldoš, prema Crepaji (i prisustvo porodičnog imena rumunskog porekla Ardeljan u Crepaji govori u prilog ovome), Carani, na istoku, bili su, izgleda, vezani za prvobitno naselje u Velikoj Dolini (rum. Valea Mare) (u Dolovu po stoji još i danas prilično »caranskih« rumunskih porodica).

Ipak danas, posle dva veka simbioze, od tri dijalektalna elementa rumunskih govora koji su se našli na jednom mestu, u ovom selu, dominira banatski izgovor, sa nekim odstupanjima. Leksičko diferenciranje je nešto uočljivije još i danas — u poređenju sa celinom rumunskih govora u jugoslovenskom Banatu — mada je i tu uklapanje u banatske govore svršena stvar. Da vidimo neke jezičko-dijalektalne specifičnosti rumunskih govora u Novom Selu.

Starije generacije, jos i u početnim decenijama našega veka, znale su za neke leksičke razlike između istočnog (Carani) i zapadnog dela (Gilezani) sela, u primerima kao što su ovi:

CARANI GILEZANI

pirostii »sadžak« tagra 

lipie »lepinja« talanita 

clatite »palačinke« scovierzi 

troaca »korito« c'iuvani 

crastola »šerpa« cigane

pilota »slamarica« dricala i dr.

Teško je danas, prema ovakvim leksičkim momentima, razlikovati ko je iz jednog ili drugog kraja sela ili ko je šta. Sve se to izmešalo i ujednačilo. Ali je, recimo, poznato da se nigde, osim u ovom selu, kod Rumuna u našem delu Banata ne čuje reč boboc'el »gušće« (pojavljuje se samo u Dolovu kao bubuc'el i u Straži kao bobuoc), te su i ovdašnje Rumune prema ovoj reči prozvali (svi Rumuni u Banatu ih znaju pod ovim imenom) boboc'i»Bobočani«. To je sinonim za Rumuna iz Novog Sela.

Evo i drugih tipičnih leksičkih elemenata u govorima ovdašnjih Rumuna koji se retko gde još čuju (u okviru ovdašnjih rumunskih banatskih govora): morava "arteski bunar« (čuje se i u nekim selima iz okoline Kovina), ugituri »mrvice« (hleba; danas već (tir'e, kao i drugde), cotropis »krov, prekrivač«, roscovie »roštilj (začin, preparat)«, cacal »visibaba«, puichita »mlada koka«, mnmga »morkinja«, pirisoare »sarme«, pufla »mašna« (u kosi) i dr.

Još tipičnije su, međutim, neke fonetske osobine koje distanciraju novoseljanski (rumunski) govor prema drugima, u bližoj i široj okolini (a paralelizam sa identičnim ili sličnim fonetskim rešenjima u Lokvama i Straži nedvosmisleno ukazuje na oltensko poreklo ovih crta; u svakom slučaju »nebanatsko«). Najinteresantije je da su ove fonetske crte prevladale u celom selu, što ipak ukazuje i na to da oltensko-bufanski supstrat nije ovde bio mali. Tako se, recimo, spirant j (ž) ovde izgovara kao takav (kao i u rumunskom književnom izgovoru, inače), a ne umekšano kao u drugim banatskim govorima: joc (žok) »igra«, jun'e (žunje) »momak«. Dentalni frikativ z ostaje takav (kao i u književnom jeziku) bez sonoriziranja (u dz), u primerima kao ziua »dan«, zama »čorba« i dr. Jedno frikativno s (š) i afrikata ce, ci (prelaz između srpskohrvatskog č i ć, možda bliži ovom zadnjem), koje u banatskim govorima daju jedno umekšano ce, ci, u Novom Selu daju, međutim, s (š); prema tome, ostaje (kao u književnom jeziku) misca »kreće se« (ne kao drugde mic'ica) ili u preuzetoj reči brisca »britva« (ne bric'ica), a takođe i nis (prema literarnom nici, odnosno banatskom nic'i).Grupa dental (d) -i- e, i daje ovde tvrdo ghe (ge), ghi (gi) (ne ge — đe, gi — đi, kao u ostalim banatskim govorima), u primerima kao ghies (gjes) »gust«, ghince (ginće) »zub« i dr. Ovakvu tendenciju, mada ne uopštenu, nalazimo i u grupi velarnog c (k) + (e), i, u primeru chiz (kiz) »imenjak« (prema banatsko-dijalektalnom ciz — ćiz) ili izvedenici odavde chizan (kizan); a takođe i u primerima kao chilim (kilim) »ćilim« ili duchean (dukjan) »dućan« (u drugim mestima pretežno cilim — ćilim i ducean — dućan). U starim rečima latinskog porekla jedno n + e (i) u hijatu inovira (kao u književnom jeziku) i daje i, u primerima kao: vie (vije) <lat. vinea »vinograd«, calcii (kalkuj) < lat. calcaneu »peta«, cui(kuj) < lat. cuneus »ekser« (u rumunskim banatskim govorima imamo svuda arhaični oblik sa zadržanim nazalnim n: vinie, calcini, cuni i dr.).

Međutim od fonetskih pojava najkarakterističnija je i tipična isključivo za novoseljanski govor diftongizacija ie > ia (u književnom jeziku nediftongirano e, koje postaje dvoglasnik samo u dijalektima), u naglašenom položaju: viarge (vjarđe) »zelen« (prema verde u književnom jeziku, odnosno vierge drugde), piarge (pjarđe) »gubi« (prema knjiž. perđe, odnosnd banatsko-dijalektalnom pierge) i dr. Prema ovoj fonetskoj crti, u stvari, ostali Banaćani ismejavaju, karikaturalno, »Bobočane«.

Što se tiče nekih morfoloških crta u ovom govoru, možemo navesti tipične glagolske participe vast (prema knjiž. vazut) »video«, gast (knjiž. gasit) »našao«, piert (knjiž. pierdut) »izgubio«, vint (knjiž. venit) »došao« (neki se čuju i drugde). Predlog pe »na« « lat. per, drugde pre), kao i kompozitni oblici ovoga, u istom fonetskom ruhu: peste »preko« (ne preste), pinga »pored« (drugde pringa) i dr. (inače, oblik sa pe je i književni, koji je inovirao, a ovde došao iz ove zone inovacija; banatski su oblici, u drugim mestima, arhaični).

Inače, novoseljanski rumunski govor nalazi se—kao i drugi govori južnog Banata — pod jakim uticajem srpskih govora, kao i srpskohrvatskog književnog izraza. Međutim, ovaj se uticaj očituje, očigledno, samo u leksičkoj građi, u preuzetim rečima (morcov = mrkva, patuov = pacov i dr.; ranije administrativni izrazi kao sud, srez., a sada, na primer, zadruga == zadruga, dom »zadružni dom« i dr.).

Српски говорни типови

С обзиром на различито порекло становништва, у Банатском Новом Селу има неколико српскохрватских говорних типова. Пре свега, треба поменути говор старинаца, који припада шумадијско-војвођанском дијалекту или, још ближе, групи банатских, заправо тамишких говора. Говор досељеника, углавном из Далмације, Црне Горе, Босне и Лике, који су овамо дошли у периоду измеду првог и другог светског рата и после другог светског рата, не представља јединствену целину зато што носи печат крајева из којих су се доселили поједини представници.

Говор староседелаца

За говор старинаца карактеристичне су следеће ортоепске и фонетске црте:

а) Акценат је књижевни, али понекад су кратки акценти нешто дужи: доле, задовољан. Има и обрнутих случајева: дуги акценти се скраћују: мост, кос.

б) Кратки наглашени самогласници е и о често се изговарају отворено: жена, оће. У овим примерима гласови е. и о приближавају се у изговору гласу а.

ц) Групе ао, ео, уо сажимају се тако да дају самогласник о: мого, лего, дебо. Али и знао, сео, седео, изуо.

д) Сугласници ш, и изговарају се обично нешто тврђе или мекше него што је то случај у књижевном језику. Иста особа може да има или тврд или мек изговор ових гласова.

е) Сугласници ч, џ замењени су сугласницима ћ, ђ: ћује, поћели, ћитамо, што се (као и уопште у српским говорима јужног Баната) има захвалити утицају румунских говора са овога терена.

ф) Сугласник х или се губи или се замењује другим гласовима: одма, иљада.

г) Групе ст, шт губе крајње т; жалос, кос, али могу и да остану непромењене: мост, пришт.

х) Говор староседелаца је екавски, али место е ретко се чује и (ди, сикира).

и) Сугласници к, г не прелазе у с, з у трећем и седмом падежу једнине неких именица: девојки, по пруги.

Карактеристична је и промена неких именица. Тако уво има у другом падежу једнине облик увета, а именица орах, која гласи оре, има у другом падежу једнине орета или ораја, а у множини облике: ораси (први падеж), ораја (други падеж),орасе (четврти падеж).

У трећем и седмом падежу једнине придева и заменица место наставка ом јавља се им: овим човеку, по дединим имену (наравно, чује се и наставак ом: у Новом Саду).

У овом говору и промена глагола има својих специфичности. Тако, на пример, нису забележени облици имперфекта, чак ни аориста. У трећем лицу множине место е обично се употребљава у: пусту, говору, пушу.

Радни придев женског рода глагола умрети гласи умрла и умрала. Радни придев глагола расти, одрасти гласи: растио, одрастио.

У вези са употребом падежа треба навести неколико посебних случајева. На првом месту, поменућемо неразликовање падежа места и падежа правца: био у Немачку, седим на трактор, у ту улицу ми је кућа, рођен у наше село, што се такође (као и другде, на овом подручју) приписује румунском утицају. Иначе се румунском утицају, поред топике (реда речи) у неким случајевима приписује и понављање личне заменице у акузативу, као у примеру: ја сам га њега видео.

Говори досељеника

Говор досељеника (мисли се на оне који су дошли у нешто већим групама) није јединствен. Уочавају се два основна говорна типа: источнохерцеговачки и зетски. У први тип спадају западнобосански, лички и далматински говори, а у други црмнички и паштровски говор. Говори оба типа су ијекавски.

Западнобосански говор

Код представника западнобосанских говора (из околине Бање Луке) забележено је ово:

а) Понекад се једни самогласници замењују другима: а са е (икед) или о (ливода), о са у (ун). Ненаглашеним самогласницима е и, нарочито, и може да слаби изговор: дес\е\т пута, отишо, траж\и\ти, а самогласник ; може сасвим да се изгуби: годне, радла, жела.

б) Крајњи звучни сугласници изговарају се полузвучно: зуб (б је глас између б и п), а понекад се од звучног сугласника на крају речи добива потпуно безвучни глас: курус (место куруз односно кукуруз.).

ц) Ијекавски изговор се чува у примерима: дјевојка, дјеца, мјесец, сјеме и др. Веома је јак утицај екавског говора старинаца у погледу јављања е место је, ије, што је сасвим разумљиво, па отуда и велики број екавизама: деда, тера, пева и др. Ваља посебно истаћи да већина ових екавских речи потиче од представника који се доселио пре другог светског рата.

Нису забележени облици имперфекта, али јесу аориста: написа (писмо), утече и др.

Чује се прилог лани (код староседелаца је лане).

Лички говори

Лички говори (као и далматински) слични су западнобосанским. Забележили смо посебно:

а) Самогласник о прелази у у: крумпир, уни, а може и да се губи: вако, перисали, као што се понекад губи и самогласник (и: учте (поред учите), четри.

б) Сугласник ; се губи у облику една. Звучни сугласници се на крају речи изговарају полузвучно: кукуруз (з је глас из-међу з и с) или сасвим безвучно: зуп (место зуб), гроп (место гроб).

ц) Ијекавски изговор је доста добро очуван: стјење, сједи, свједок и др.

д) Има и јотовања: ође, ћерамо, доље, као и оних у којима се место је јавља и: сијали, измијури (се).

Зетски говори

Зетски говори се доста разликују од источно-херцеговачких, а самим тим и црмнички (коме је сличан паштровски) од западно-босанских, личких и далматинских говора. Црмнички говор (представљен лицем из околине Бара, које је досељено одмах после другог светског рата и код којег се осећа известан утицај књижевног језика, као и говора старинаца и, можда, осталих досељеника) одликује се следећим цртама:

а) Акценат обично није књижевни (силазни акценти се налазе

на крају и у средини речи): језик, једино, друкчије, манастир.

б) Група ао се чува: казивао, насао, дошао.

ц) Сугласник х се изговара: хтјет, хранимо, снаха (само понекад се замењује гласом в: уво, кува).

д) Ијекавски изговор је остао непромењен: тијело, тијесан, вријеме, снијег.

е) Нису ретки примери у којима је извршено јотовање:

ђевојка, ђевер, ћерамо.

ф) За глаголе је карактеристично да немају аориста и им перфекта и да у садашњем времену постоје облици типа кази вамо, узима.

г) Инфинитив је обично без и: спават, снијеват, пустит. На крају, можемо закључити да је говор староседелаца Срба утицао у одређеној мери на говор досељеника, нарочито оних који су дошли раније (између два светска рата).


Vrh